Banci stiže zahtev suda za podatke o računu privrednog društva, njegovim transakcijama i povezanim licima. Sudski memorandum sam po sebi nije uputstvo da se pošalje sve što banka zna o klijentu. Ali ni bankarska tajna nije razlog da se uredan zahtev nadležnog suda automatski odbije. Odluka mora da poveže pravni osnov, predmet zahteva i tačno određene podatke.
Šta je ovde bankarska tajna
Član 46 Zakona o bankama bankarsku tajnu određuje kao poslovnu tajnu. Obuhvata, između ostalog, podatke o ličnim podacima, finansijskom stanju, transakcijama i poslovnim vezama klijenata koji su poznati banci. Zakon izričito navodi i podatke o stanju i prometu na individualnim depozitnim računima. Nije svaki podatak iz poslovanja banke obuhvaćen na isti način: javni podaci dostupni iz drugih izvora i pojedini drugi podaci izričito su izuzeti iz definicije.
Član 47 vezuje obavezu čuvanja tajne za banku i krug lica koja zbog posla imaju pristup podacima, a obaveza za ta lica ne prestaje jednostavno prestankom njihovog statusa. Pisano odobrenje klijenta je jedan put za saopštavanje podataka trećima, ali ne i jedini: zakon poznaje izuzetke. Zato pitanje za pravni tim nije samo „da li je ovo tajna?", nego „na kom osnovu, kome i u kom obimu se dostavlja?"
Zahtev suda: izuzetak postoji, ne ukida proveru
Prema članu 48 tačka 1 Zakona o bankama, obaveza čuvanja bankarske tajne ne postoji kada se podaci saopštavaju na osnovu odluke ili zahteva nadležnog suda. Isti član nabraja i druge zakonske situacije, ali se one ne mogu proizvoljno zameniti jedna drugom. Ako je dokument zaista zahtev nadležnog suda, banci za ovaj zakonski izuzetak nije potrebna dodatna saglasnost klijenta; ipak treba utvrditi šta je sud zatražio i za koji obuhvat podataka.
Pravni tim najpre identifikuje organ, broj i datum predmeta, naznačenog klijenta, traženi period i vrstu podataka. Zatim upoređuje zahtev sa evidencijama banke: da li su navedeni računi i lica dovoljno određeni, da li se traže podaci o drugom pravnom subjektu i da li se opseg može pouzdano izdvojiti. Ako je formulacija nejasna, razumno je tražiti pojašnjenje preko zvaničnog kanala umesto samostalnog proširenja zahteva.
To je naročito važno kada zahtev pominje „sve povezane firme". Status povezanosti u internom sistemu banke nije automatski ovlašćenje za predaju dosijea svake od njih. Treba razgraničiti podatke konkretnog klijenta od podataka trećih lica i proveriti da li se zahtev nedvosmisleno odnosi i na njih.
Kako se odlučuje o obimu i dostavljanju
Dobra kontrolna lista ne glasi „poslati ili ne poslati", već: koji je pravni osnov, koji zapisi odgovaraju zahtevu, ko je interno odobrio izdvajanje i kako se potvrđuje prijem. Izvod za jasno određen period razlikuje se od kompletnog kreditnog dosijea. Ako sud traži ugovor i određene anekse, čitav interni izveštaj o riziku ne treba dodavati po automatizmu. Ako su za tumačenje transakcija potrebna dodatna objašnjenja, ona treba da budu tačna i jasno odvojena od izvornih podataka.
Banka treba da evidentira verziju primljenog zahteva, osnov na koji se pozvala, skup izvezenih dokumenata, internu proveru i datum slanja. Vredi proveriti i način dostave, naročito kod velikog broja izvoda ili osetljivih identifikacionih podataka. Ovo je praktična kontrola pouzdanosti i naknadne dokazivosti postupanja, a ne tvrdnja da Zakon o bankama propisuje isti formular za svaku banku.
Član 49 uređuje korišćenje podataka koje su sudovi i drugi organi pribavili u skladu sa zakonom. To banci nije zamena za sopstvenu proveru pre predaje, ali potvrđuje da podaci ni po izuzetku ne postaju slobodno dostupni svakome.
Gde nastaje poslovni problem za upravu
Rizik nije samo pogrešno odbijanje zahteva. Neopravdano široko dostavljanje može otvoriti pitanje zaštite klijenata i kontrole pristupa, a nepotpun ili neprecizan odgovor može otežati postupak pred sudom. Uprava zato treba da zna ko u banci prima takve zahteve, kada se uključuje pravni tim, ko proverava izvoz iz sistema i ko odobrava konačan odgovor. U složenijem predmetu, nezavisan pravni pregled ima smisla pre nego što se dokumentacija pošalje, naročito ako se prepliću podaci više klijenata ili spor o obimu zahteva.
Slična potreba za jasnom odlukom i proverljivom dokumentacijom javlja se kada banka razmatra poverenu naplatu potraživanja ili ustupa kreditno potraživanje firme. U drugoj fazi odnosa, precizna evidencija pomaže i pri odlučivanju o promeni uslova kredita, premda su pravni osnovi za te radnje različiti.
Pravni izvor: Zakon o bankama, prečišćeni tekst, članovi 46 do 49 (NBS). Tekst je opšti prikaz. U pojedinačnom predmetu merodavni su sadržina konkretnog zahteva i važeći propisi.
